Pričaju mi ljudi da nisi dobro,
Da ti se život niz brdo sprema.
Kažu da često samuješ noću,
A i ja živim od uspomena.

Da si ispunila obećanje svoje,
I moj bi život drugačiji bio.
Žao mi je što čujem da patiš,
A ni ja se nisam baš oporavio.

Zašto si me pustila da odem,
Kad si znala koliko mi značiš?
Zašto mi nisi rekla: "Ostani",
Kad si videla da za mnom patiš.

Zašto si ćutala kad sam krenuo,
A znala si da čekam tvoj glas?
Zar ti nije bilo teško tada,
Što se ljubav gasi izmeðu nas?

Zašto si me pustila da odem,
Kad si mogla da me zadržiš,
Jednom rečju, jednim pogledom,
A ne ovako da završiš.

Žao mi je što nisam kraj tebe,
Kad ti doðu crne teške noći.
Zašto si me pustila da odem,
Kad si znala da bez mene nećeš moći.

Da l' ima bar zrno nade za nas,
U ovoj zvezdanoj bašti svemira,
I da l' ćemo ikad pronaći spas,
Za naša srca puna nemira?