Sedeo sam na klupi u parku,
Grudi moje ko kamena stena.
Baš sam bio u teškom bedaku,
Što od ljudi, što od uspomena.

A ona kao vila tu noć se pojavila,
I svu moju tugu u sreću pretočila,
Vilo moja vilo, sunce moje milo,
Gde te ovo vreme sve do sada krilo.

Sve do tada ja nisam verovao,
Da tuga može nestati u trenu,
Ni san da bi na javu isplivao,
Dok nisam sreo tu predivnu ženu.