Već duže vreme skupljam zrno snage,
Al' nešto mi baš ne ide od ruke,
Da osvojim te oči meni drage,
Što bacaju me na te slatke muke.

Nije lako pokraj tebe stati,
I sakriti osećanja svoja,
A još teže, s drugim te gledati,
I umirat' od želje da si moja.

I dok glumim da sam sasvim miran,
Tvoj me pogled obara sa nogu.
Nije strast, to što okom biram,
Već što želim, a imat' ne mogu.

I ne znam zašto te toliko volim,
Kad znam da moja nikad nećeš biti.
Znam od želja da ću da sagorim,
A drugome ćeš sreću pokloniti.

Ne pitaj me zašto usamljen živim,
I zašto nikog nemam pored sebe,
Jer još se nadam, pa možda i doživim,
Da ipak jednog dana i budem kraj tebe.