Između naših dodira čuje se praznina,

Ni tvoj osmeh mi se više, ne raduje znam,

Umesto nas tiho sad govori tišina, 

                          A ja bih još uvek sebe da ti dam.                                                                                         

Na duši te nosim tiho bez osude,

Na hiljadu reči još u meni gori,

Ako sam grešio, ma nek’ mi i bude,

Jer duša nije znala da ti se otvori.

 

A volim te više i od samog sebe, 

A volim te više i od života svog,

Ma kako da zavolim život bez tebe,

Al’ kako da se probudim bez dodira tvog.

 

I dok noć mi spušta godine na lice,

Još se stara rana od srca ne odvaja.

Još uvek te tražim u masi drugih žena,

K’o izgubljeni putnik, bez svog zavičaja.

 

Sve sam ti dao i ne žalim za time, 

Zar ti to ne govori koliko te volim,

A sad ćutim pred tvojim zidom tišine,

I dostojno ko čovek za oproštaj molim.