Moj život me naučio,
Da kad tonem i kad padam,
Da se sam s dna podignem,
I kad gubim da se nadam.

Da pred nikim ne zadrhtim,
Ni najteže kad mi krene,
Već da pomolim se i prekrstim,
Jer Bog uvek je uz mene.

Da spas ne pruža ruka svaka
U sebe samog da se uzdam,
Da je duša meta laka,
Da pazim kog’ u srce puštam.

A nekad bi mi život dao,
I to što nisam tad želeo,
A često puta me rušio,
Čim bi malo poleteo.

Shvatio sam kad me slomi,
Da za to dobar razlog ima,
A oluja kad se pripitomi,
Da jača srce u grudima.

Sve lekcije života pamtim,
S razlogom mi svaku dao,
Tek sad vidim, kad pogledam,
Koliko me oblikovao.

Jer sve to što Bog mi daje,
Zna kada će i kol’ko dati,
Zna mog srca otkucaje
I kol’ko mogu izdržati.

U korak život pratio sam,
Učio ga dan po dan
Mnogo s njim naučio sam,
I danas me još uči, znam.

Da ne verujem svima lako,
Da sam bijem bitke svoje,
Da ne mora znati svako,
Kad zaplače srce moje.

Ni svaka suza koja kane
Da nije ista kad poteče,
Već gde ona sama stane
Da tu najviše i peče.

A obično tu gde stane,
Tu su žive rane moje,
Tu su uspomene zaključane,
A kraj njih i ime tvoje.

Još ne želim da se predam,
Ne odričem se svoga sna,
Naučio da život gledam,
I kad sam bio ispod dna.

Pa zato danas hrabro stojim,
Bez straha da ponovo padam,
Jer posle svake teške bitke,
Naučio sam da se nadam.