Ćuti, ćuti pesmo moja, 
Nemoj nikom ispričati,
Koga kriju slova tvoja,
Nemoj mu ime spominjati.

Od zaborava mi ga čuvaj,
Ja zlatna krila ću ti dati,
Iz stiha mi ga ne ispuštaj,
Za njega ne sme niko znati.

U moj život ušao je,
Jer sam ja to tako htela,
Jer on je bio ono nešto,
Što oduvek sam i želela.

Svom srcu želju ispunila,
Ostvarila najlepši san,
Taj deo života s njim je,
Zlatnim slovom upisan,

Može menjat grad, adresu,
Al’ u mom srcu će ostati,
Kad sećanja mi ga donesu,
S tobom ću se isplakati.

I zato ćuti pesmo moja,
Nek te ljudi pročitaju,
Nek ih mame slova tvoja,
Al’ ne moraju baš sve da znaju.