Neko veče gledala sam naše stare slike,
Sad tek vidim koliko je tu sreće sakriveno,
I pitam se gde nestadoše želje onolike,
A puno toga ostalo je još nedorečeno.

Sad mi sve to deluje k’o iz neke priče,
Koju je od zaborava sačuvalo vreme,
A u oku suze k’o da se takmiče,
Koja će prva niz obraz da krene.

Zašto si me naučio kako da te volim,
Kad si znao da ćeš se opet vratit' njoj?
Znam da više nemam prava da te molim,
A sagoreću za tobom, u toj želji vatrenoj.

Još u srcu nosim sve tvoje nežne reči,
Kao sjaj što polako još tinja u tami,
I kako jadna duša rane da izleči,
Kad svaka misao na tebe, suze mi izmami?