Bojala se nisam ni tuge ni tame,
A ni vetra što mi snove raznosi.
Volela te više i od sebe same,
Ne znajući šta mi život 
s tobom donosi.

Sad k’o jato uplašenih ptica,
Iz oka vrele suze mi poleću.
Došla sam ti nasmejanog lica,
A more bola na duši poneću.

Ko zmija noge krila sam od ljudi,
Svu istinu, i lagala i sebe,
Da me srećna zora s tobom budi,
A reku suza prolila zbog tebe.

I te kako me još boli stara rana,
Ma koliko da se srce trudi sakriti,
I svedno mi je žao, svih tih prošlih dana,
Jer ima nešto što će nas, večno spajati.