Ono zadnje veče kad si odlazila,
Oko mene sve je, te noći bilo tiše,
Tu noć kad si se sa mnom pozdravila,
Ni slutio nisam da te neću videt’ više.

O kako me bole ta sećanja daleka,
Posle tebe u meni se sve ugasilo,
A tuga me kao starog znanca čeka,
Čim bi mi srce na tebe pomislilo.

I kad mi vino uspomene vrati.
Ja pred svima nasmejan ostajem,
Samo ja znam koliko duša pati,
A da l’ i ja tebi, bar malo nedostajem?

Sipala si tugu u čašu skupog vina,
Popio sam naiskap, a i opet bih,
Još jednom da osetim miris tvog karmina,
I poljubac sa tvojih usana vrelih.

Još uvek te tražim u snovima bez kraja,
Kad se tvoja senka iz daljine vrati,
I dok život neke druge puteve nam spaja,
Moje srce stare korake još prati.

Al’ ljubavi neke nikad ne izblede,
Ma koliko da se vreme trudi da ih skloni,
Iz pepela znaju zasijati ko zvezde,
Kad sećanje staro na duši zazvoni.