Ako me bar malo, još tvoje ruke žele,
Ne daj da me guše ovi oblaci sivi.
Dođi i spasi me, ove suze vrele,
I u očima mrtvo more mi oživi.

Nek' mi tvoja blizina kao zora svane,
Na usnama što ćute, otkad nisi tu,
Neka nežno dotakne sve moje rane,
I vrati stari sjaj na mom osmehu.

Jer od kada ćutim, tvoje ime u sebi,
Svaka mi je tišina duža nego pre,
A noći se, k'o nemirne reke tiho sliju,
U jedno pusto čekanje što ne prestaje.

Bez tebe i proleća se na jesen osete,
A svaka staza vodi me još u isti kraj,
Gde te čekam tiho, između nade i sete,
Kao putnik što u daljini traži zavičaj.

I ne tražim što mi ne bi mog'o dati 
Tek da mi dlanom skloniš ovu tugu s lica,
Jer nekad je dovoljno da se ljubav vrati,
Pa da se iz pepela, opet rodi ptica.

Ako u tvom srcu još moje ime  živi,
Ako ga vreme nije odnelo sa sobom,
Dođi srećo zagrli me i na grudi privi,
Jer ja sam žena cela, jedino sa tobom.