Kad u meni tuga progovori,
Zagrli me kao dete svoje.
U bisere suze mi pretvori,
Dok ne kažeš, zbogom milo moje.

Još noćas nek u nama bukne,
Stara vatra kao od šale,
A sutra nek srce mi pukne, 
K'o čaša na sitne kristale.

Pa  kad umrem da umrem,
Sa okusom usana tvojih.
Jer bez tebe, ja živeti ne umem,
Tako mi očiju mojih. 

A kad i tebi jednom tuga svrati,
Kad te zabole i otkucaji sata,
Shvatićeš, srećo, da ljubav prava,
Samo jednom pokuca na vrata.

A kad kreneš, ne gasi mi svetla,
Nek’ bar ona pokraj kraj mene gore,
Dok noćima budem lutala za tobom,
Kao napušteni brod bez obale i zore.