kad god pogledam listove kalendara,
Kao da sve brže gutaju dane svoje,
Pa me nešto stegne tu ispod rebara,
Iako je još ko ptica ovo srce moje.

A život, k’o život, varalica stara,
Puno brate obećava, a malo toga daje,
Mada već polako neka vrata mi zatvara,
Ovo srce u meni, još se ne predaje.

Nekad jurih jadna, da što pre odrastem,
Kao da mi život negde pobegao ne bi,
A sada bih rado na tren da zastanem,
Da popričam sa onim detetom u sebi.

Kasno je da bih sada greške ispravila,
A i neću da se kajem za postupke svoje,
Radila sam onako kako sam osetila,
I kako me je vodilo tada srce moje.

Dok se tiho mladost preliva u starost,
Vidim da i oči polako gube sjaj,
A sad mi je najveća terapija radost, 
Gde god koja topla reč i nežan zagrljaj.

Pa i starost u sebi krije svoje čari,
Samo treba znati njen dar prepoznati.
Još puno toga može srce da ostvari,
Al’ čovek mora do kraja, u sebe verovati.

Neću da patetišem, ni da me drugi žale,
A ne želim ni deci na teretu biti,
I sve dok usne ne budu same zaćutale,
Za sve ostalo se želim, sama izboriti.

I dok ovaj ispit starosti polažem,
Na licu nek’ se istakne jasno bora svaka,
S ponosom želim svaku da pokažem,
Tek sad želim da budem  jaka.

Ni godine nisu ono što nam lice krije,
Već što nam je srce dalo kroz život, zar ne?
Dok ljubav i nada čoveku dušu grije,
Ni vreme mu nikad ne uzme baš sve.

Zato neću godine s brojkama da važem,
Nosiću ih dok ih srce može poneti,
A još puno toga mogu da pokažem,
Sve dok mi srce šapuće da vredi živeti.