Kad sećanje staro čežnjom dušu dirne,
Razvuče se neka toplina kroz vene.
Oči pune sete k'o zaborav mirne.
A suza samo čeka, niz obraz da krene.

Gledam kako vetar nežno ljubi kiše,
A meni se nešto još zaspati ne da.
Pa se mislim, Bože… pokraj koga diše?
Da l' i njega čežnja k'o mene izjeda? 

A može biti da i on razmišlja o meni,
U nekoj kafani opijen od dima.
Il' me možda traži u nekoj drugoj ženi.
Kad me tako steže nemir u grudima.

A može biti da je to, tek varljiva slika,
Što je ostala u meni kad je prošlo sve,
Il’ je tuga za njim toliko prevelika,
Da me i dan danas, zaboli sećanje.