Bilo je nešto u zraku to veče,
Što duši nije dalo da progovori,
A ona stara suza i danas me peče,
Čim srce tvoje ime izgovori.

I te kako stisne me bol u grudima,
Kad me neka sitnica na nas podseti,
I često puta zastanem među ljudima,
Kao da ću u gomili, opet tebe sresti.

A možda i prestanu misli da se bore,
Možda srce i nauči bez tebe krenuti,
Al’ kad noć se spusti, sećanja progovore,
Znam da negde u meni još uvek živiš ti.

Ne krivim ja tebe za noći bez sna,
Ni što sudbina nas nije znala spojiti, 
Al’ ostala mi je tuga dublja i od dna, 
Koju ni vreme nije moglo premostiti.

Godine će proći, promeniće se ljudi,
I život će nove puteve da otvori,
Al’ jedna će ljubav zauvek da se budi,
Čim srce tvoje ime izgovori.