U ovoj divnoj harmoniji svetlosti i tame,
Dok noć u spokojstvu, tišinom odiše...
Ove nemirne ruke kad ti polete same.
Srce naprosto ne može, razmišljati više.

Mamiš me da odložim hartiju i pero,
Da prstima svojim po tvom telu pišem.
Rođena bez krila, ti si mi ih spleo,
Ma znaš li ti uopšte, za koga ja dišem?

Tvoj dodir je satkan, od plamena iz grudi.
Mogla bi o tebi, pisati noć i dan.
Svaki stih u meni k'o trešnja zarudi,
Kad se tvojoj strasti, u ruke cela dam.

I na rajskom pesku ću crtati ruke tvoje.
Jer da mi nije tebe, za sreću znala ne bi.
Jednom kad me ne bude, nek ove pesme moje,
Kao najlepša sećanja, počivaju u tebi.