Ne znam zašto uvek hladna kiša lije, 
Kad se setim tebe i mladosti svoje?  
Da l' mi to ni nebo još oprostilo nije?   
Pa me kišom podseća na bolne suze tvoje. 

To kajanje bolno što budi me u noći, 
Mom životu ruši svaki smisao. 
Pitam se koliko godina će proći,   
Da bi se od tuge trag izbrisao? 
  
Da l' me to još uvek tvoje suze traže?
Il’ si me možda jednom, od njih prokleo?
Kad mi ni kajanje srcu ne pomaže.
Al' imaš pravo, znam, da si me voleo.

I zašto baš sve do čega mi je stalo, 
K’o prokleto da je u životu mom,  
Eto, ni s tobom nije mi se dalo, 
A stoput na dan u sebi umirem za tobom.