Nikad nisi razumeo moje strahove,
A ni strepnju s kojom sam bitke vodila.
Lakše bih ukrotila divlje vetrove,
Nego što bih srcu tvom ja ugodila.

Koliko si do sada promenio mora,
Bacajući u njih stare trošne mreže?
I koliko si srećo  potopio brodova,
Što sad na dnu tuđeg zaborava leže?

Ma ne bole mene ni suze ni rane,
A ni što si drugima srce delio,
Već što su mi noći tugom otrovane,
A ceo moj svet - ti si mi bio.

Ako želiš naći ćeš me gde padaju kiše,
Tamo gde se nebo sa tišinom spaja.
Od svega na svetu sam te volela najviše,
A ostala mi tuga kojoj nema kraja.

Kad i tebe bude tuga probudila,
Kad prazne čaše postanu ti jedini svedoci,
Setićeš se žene koja te 
Iskreno ljubila,
Dok si ti sreću tražio u tuđoj samoći.