Teško suvom raslinju,
gde plamen vatre zađe
i stihijski ga pretvara u pepeo i dim.
Teško onom koji sreću ne pronađe,
a život se još uvek poigrava s njim.

Teško ptici kojoj nisu krila ojačala,
A nađe se sred oluje divljih vetrova,
Teško srcu koje bi tuga okovala,
A život ga ljuto kida ispod okova.

Teško stablu kojem vetrovi koren lome,
A nema gde da skloni svoje mlade grane,
Al' teško i srcu kad ga bolom slome,
I kad na njemu ožive te neke stare rane.

A možda nas sudbina tako iskušuva,
Da kroz oluje života čovek sebe traži,
Da nauči kad pada i da se spašava,
Jer tako će i sebe da snagom osnaži.

Posle svake oluje negde jutro svane,
I pepeo ponekad sakrije svoju žar.
Pa će tako i vremenom zaceliti rane,
I opet će nam život pokazati svoju čar.