Jedan čovek i žute ruže,
Na peronu mladosti stoje.
Dok vozovi prošlosti kruže,
Seća se stare ljubavi svoje.

Svako jutro ista želja ga probudi,
Ne silazi sa starog koloseka,
Još uvek se nada u očima budi
Da će jednom stati taj voz iz daleka.

A samo žute ruže su znale,
Koliku tugu taj čovek krije.
Ime te žene za koju su cvale,
Koja mu se nikad, javila nije.

Godine proleteše ko ptice,
A stara želja još mu grudi grije,
Sve su druge bile prolaznice,
Samo ona nikad zaboravljena nije.

Korake njene još  naslućuje.
Ne gubi nadu da mu doći neće.
Mirisom žutih ruža se truje,
I dalje čeka taj voz do sreće.