Povedi me sa sobom, nije važno kuda.
Noćas iskru ljubavi zapali u meni.
Šapni mi, ubedi me da postoje čuda.
Nek ova moja tuga bar oblik promeni.

Zagrli me i ne pitaj šta me tu dovelo.
Nek’ ovo srce iskopni iz snova do jave.
Da napokon okrepim ovo žedno telo.
Da proverim da l' sam živa, da te oči slave.

Pa nek’ usne gore, nek’ ovu žeđ slade.
Da zaboravim staze što u ponor vode.
Podseti me noćas na godine mlade.
U ovom činu, moje, kratke epizode.

Pa nekad kad se setim tih košmara iz snova,
I svake suze koja sada niz obraze gine,
U svim tim mojim noćima crnih gavranova,
Nek' ostane bar jedna iskra, u dubini tmine.