U snu mi se jedne noći,
Tihim glasom obratio,
Ne videh mu lice, oči,
Al’ sam znala - On je bio.

Osetih strahopoštovanje
I pomislih  trena tog:
Da l’ istina je il’ su sanje
Ti  zvuci glasa čarobnog.

Glasom nežnim kao svila
Do dna me duše ganuo,
Očarana sva sam bila,
Kad mi je tiho šapnuo.

Tad mi reče - nežno - milo:
“Ne plaši se - samo slušaj,
S kim god srce se družilo,
Dobrotom im rane kušaj.

Gde je tuga - svetlost budi,
Gde je tama - vatru pali,
Jer najlepši dar su ljudi
Kad bi ljubav drugom dali.

Moli se i dobro čini,
U svakom traži svetlu stranu,
Svojom dobrotom ljude opčini,
Budi im melem na svaku ranu.

I ne pitaj se šta će biti,
Ni da l’ put je težak, dug,
Samo srcem dobrotu širi,
Nek’ ljubav sija k'o svetokrug.”

Probudih se iz sna tišine,
A još čujem njegov sveti glas -
Da u svetu punom tmine,
Samo ljubav može sjediniti nas.