O dobro mi došla moja tugo!
Dugo me nisi suzom okitila.
Ti mi dođeš kao ime drugo.
Uvek bi me kao svoju prihvatila.

Kol'ko puta nasmejem se lažno
Da pred svetom suza mi ne kane,
Sve što volim od mene odlazi,
A u duši sve dublje su rane.

Ja sam žena rođena za tugu.
Moj život je kao gorka reka.
Taman krenem da zagrlim sreću,
Mene tuga već na mostu čeka.

Moja sreća k’o da me se stidi,
Kad mi nikad nije ruku pružila.
O smiluj se Bože, pa i mene vidi!
Čime li sam ja to  sve zaslužila?