Nemojte mi zameriti noćas,
Ako čašu muških suza razbijem.
Plakao bih, i to na  sav glas,
Ne mogu više bol da sakrijem.

Samo vi - nemojte mi je kleti, 
Jer niko od vas ne zna,
 koliko me volela. 
Plakala je - sve od sebe dala je, 
A ja sam srca prokletog - 
nek’ se ne kaje. 

A kad krenu naše pesme stare,
Od tuge gorim ko žar na cigari,
Pa uz vino, dimove i čaše,
Svaka rana opet prokrvari.

Nemojte mi zameriti noćas,
Za ove suze, za čaše i za lom.
I ništa me, ne pitajte molim vas.
Jer noćas mi duša umire za njom.