U praznoj sobi punoj uspomena,
Jedan stari pesnik s čela umor briše. 
Još uvek se seća svoje ljubavi stare 
I drhtavom rukom počinje da piše.

Kad otisak duše na papir prenesem...
Iz besmrtnog pera kada navru reči, 
Od tuge za tobom, kao prut se stresem, 
A vreme još nikako rane da zaleči.

Još i danas sanjam osmeh tvoga lica, 
I raskošne grudi što ti krase telo.
A umorno srce k'o stara drobilica,
Od puste je želje već odavno svelo.

Ostala si nemir u grudima mojim,
Na umornoj duši tek prividna tišina,
A ja ni zrno kajanja u očima tvojim,
O, kako mi nedostaje tvoja blizina.

Znam da među nema spojnog suda,
Pa ni vrele krvi da k'o oganj plane.
I svedno te čekam da dođeš niotkuda,
Na trenutak bar, da odmorim rane.

Umorno je moje napaćeno telo,
Al' još stara želja sa mnom gospodari.
Još jednom bi te srce zagrliti htelo,
Pa onda nek me vode, nebeski čuvari.