Dok umorne noćas tihi san odmara,
A moje vreme tek sada i kreće. 
Dok sećanje tiho vrata mi otvara,
U taj svet mašte srce već poleće. 

Sve spontano, ništa ne planiram,
Nikad ne znam gde li ću da svratim,
Za koju ću ulogu kostim da biram,
I s kim ću noćas vreme da skratim.

Ma niko i ne zna gde me misli vuku,
Kad zatvorim oči - ja sam druga žena,
A želje, ko želje, uvek me odvuku,
Na ta moja pusta polja ostavljena.

Kad se reči same u tišini slože,
I kad se u glavi upale svetlovodi,
Pišem sve što srce izreći ne može,
I bežim tamo gde me duša vodi.

A gde me duša vodi - tu Borovo je moje,
Pa nastojim da pesma što duže potraje,
Suze samo što se s Dunavom ne spoje,
A tuga sve jači bol srcu mi zadaje.

A kad jutro svane - i snovi se gase,
Stvarnost me čeka, hladna, bez boje,
Željama ne dam da nadu mi ugase,
Jer sve što imam - to su pesme moje.

I dok život svoje stranice mi piše,
Ja mu tiho dodam po koji svoj stih,
Pa nek ovo srce bar u pesmama diše,
Sve dok me vreme ne izbriše iz njih.