Nečujno i tiho, nestaje i tone.
Sećanja lebde po njenoj samoći.
Noćas jedna ruža, usamljena vene.
Zadnju kap mirisa, gubi ove noći.

Da je ovo samo bol,
- reče ruža svela,
sve bi moje tuge,
 bile pobeđene.

Još jednom kad bi moje,
 proleće ja srela,
sve bi moje rane,
bile zaceljene.

Usamljena cvili, al' ko može čuti,
Njen vapaj za životom, 
niz latice kad krene.
Zadnji trzaj mirisa, a niko i ne sluti,
Da i cvet od tuge, može da uvene.