Ti, koji si rođen u pesmama mojim...
Znaš da nosiš poreklo iz mašte moje.
Stvorila sam te, baš kakvog te želim, 
I najlepšim rečima okitila ime tvoje.

Kad čitaju o tebi, svi misle da postojiš. 
A ja te škrto čuvam samo za sebe.
Tu raskošnu lepotu ljubavi tvoje
Oslikala sam kao najjače adute kod tebe. 

Sad me pusti da tonem kroz otvorene snove, 
Da zaboravim stvarnost ovog života mog.
Od samoće već mi je malaksalo telo,
I ja bih kraj sebe da imam nekog svog.

Niko i ne zna šta se sa mnom zbiva,
Kad sumorne noći drsko sklone dan.
Kad mi srce nečujno potone u tamu,
Kad mi mašta postane živopisan san.

Kad sećanje počnu dušu da mi grebe, 
Suzama bih mogla da pustinju napojim.
Pesmi mogu zahvaliti što mi rodi’ tebe,
Jer jedino još tako, osetim da postojim.