Opet tvoja senka
Kuca tiho na moj prag,
Sve bih dao da si blizu,
Da osetim bar nade trag.

U ogledalu bez sjaja,
Vidim oči umorne,
Od pitanja bez odgovora,
Što mi dušu progone.

Od tvog glasa do tišine,
Jedan život stao je,
Još tri da imam da ti dam,
Čini mi se malo je.

Ti si bila moje svetlo,
Moja mirna luka sva,
A od kada nema tebe,
Ni ja više nisam ja.

I dok drugi zaborave lako,
Ja još čuvam prošle dane sve,
Jer si bila ono malo sreće,
Što se jednom rodi pa nestane.

I kad svetla kafane se ugase,
I ostanu samo dim i tišina,
Ja još čujem tvoje korake,
Kao tihu senku iz davnina.

Mnogi kažu vreme leči ljude,
Al’ moje rane ne prolaze,
Sećanja se stalno bude,
I u istoj boli dolaze.