E, to je moja drugarica, ime joj je Rada...
Dakle, ljudi, ta žena me do bola urniše.
Ma jest' ona lepa, ko što j' bila mlada.
Al' ima jednu manu - ne voli da piše.

Dva smo sveta različita, a srodne smo duše.
Ona vešto varjačom, ja perom baratam.
Dok se oko moje Rade šerpe, lonci ruše,
Ja na putu svoje mašte svako slovo hvatam.

Rnda, drnda po svom stanu, k'o da j' u muzeju.
Ta načisto će sve zidove krpom izlizati.
A ja bome u mislima, kad pronađem ideju,
Ma zaboli me baš za sve - ja odoh pisati.

Za mene je, bome, noć što je za nju dan.
E, tu već nekad moglo bi do konflikta da dođe.
Dok ja spavam, moja Rada upicani svoj stan,
I polako cipelcugom, kroz ceo grad prođe.

Ustane se moja Rajka čim zora zarudi.
Ne daj Bože da bi koju farmu propustila.
E, onda traži žrtvu - koga da probudi,
I zabole nju što sam ja tek sanak usnila.

Jadna deca morala joj šporet dokupiti,
Jer šta je mojoj Radi jedan šporet samo?
Ta mogla bi svojim jelom svate nahraniti,
A uporno ponavlja; "Joj što se debljamo!"  

A i brate ne debljala te guzove svoje...
Nema ni minute da nešto ne žvaće.
Bilo bi joj pametnije da čita pesme moje
I da manje po tim njenim šerpama pretače.

Al' da nije dirnula u stihove moje,
Nikada joj ne bih ime kroz pesmu provukla.
Ma volim je, brate, kao sestre svoje,
Al' juče mi je baš debelo živac izvukla.

Ne, nije to iz pakosti, već više iz inata,
I što nisam juče išla šetati sa njom.
Jer kad vidi da ja pišem, groznica je hvata -
I kome će se osvetiti, nego stihu mom.

I zamislite ,molim vas, njenih komentara...
Kaže: "ima l' neko normalan u pesmama tvojim?
Svi seku vene, plaču, samo kukumaču,
Ja tol'ke suze ni digitronom ne mogu da izbrojim."

Ko ona se razume, da ne budem prosta...
A emocije su joj malo jača strana.
Meni olovaka i papira, bome nikad dosta,
A njoj je u mislima samo dobra hrana.

Ma dabogda joj sutra lenja pita ne uspela! 
Toliko budem na nju ljuta, da pomislim svašta.
A ona baš napravi to što bih ja jela -
I šta čovek da joj radi, nego da joj prašta?

Eh, da moja Rajka zna taj osećaj sreće
Kad olovka krene putem uspomena...
Al' dok je njenih varjaća, to se desit' neće. 
A ni meni da pravim lenju pitu ko što je'njena.

I dok moja Rajka sad kroz snove plovi,
Ja evo opet budna dočekala dan.
Al' na svu sreću - eno, oprani sudovi.
Ako danas nenajavljena bane mi u stan.

Ma ne bih moju Rajku za ceo svet dala.
Jer kraj nje stvarno čovek tugu zaboravi.
A to što sam je malo, pesmom opanjkala,
Nije to zbog zloće, već iz ljubavi.