Kad se prelije kap u prepunoj čaši,
Kad i to malo sjaja u oku nestane,
Čega više ima srce da se plaši,
Odavno je postalo imuno na rane.

Kad sećanje postane nemi zvuk tišine,
A tuga u tebi nikako da izbledi…
Kad se izgubiš negde na putu  sudbine,
Da l’ taj neko zaista, još uvek srcu vredi?

Kad se stari bol, novome nasmeje,
Kad se srce ohladi, k'o stena Gibraltara,
Koja sila može dušu da ogreje,
Kao što je grejala, nekad ljubav stara.

Kada oči zanemare kazaljke na satu,
I kad čežnja postane kao letna žega,
Još ti srce poleti k'o ptica svome jatu,
A da li ima nade, sada posle svega?