Kad nepozvana tuga na ljubav krene,
I okrutno nasrne na njenu lepotu,
 Osetiš kako u tebi cvile uspomene,
A srce po prvi put, nemoćno u životu.

Kad te sudbina dovede na korak od sna,
A tebi se dlanovi od strepnje znoje,
Pa čekaš da te digne, il’ baci do dna,
Onda shvatiš da gore muke ne postoje.

Kad čekanje postane stanica samoće,
A ti uporno još uvek nadu očekuješ, 
I pitaš se koliko će vremena da prođe,
Da zaboraviš to kajanje što trenutno čuješ.

Kad olujnom snagom prva čežnja krene,
I kad u tom naletu reku suza sruši.
Ma puklo bi srce da je i od stene,
Kad me tvoje ime zaboli na duši.