Naviko sam, ja sa samim sobom.
Još uvek vodim stare bitke svoje.
Otkad dušo, nisam više s tobom,
Ja i tuga spavamo u dvoje.

Noćas opet lutam bez adrese,
Grad je isti, al’ sve mi je strano,
I još čekam da se čuda dese,
Još te volim, volim moja rano.

Prokleti su putevi bez kraja,
Što nas vode, a nikad ne spoje.
Ti  do sreće, a ja do očaja,
Bez tebe živim s pola duše svoje.

Znam da moram, al’ kako bez tebe, 
Još umirem za očima tvojim. 
Ti već imaš njega pored sebe, 
A ja opet sa sećanjima svojim.

I kad budem prestao da dišem, 
Znam da ću te voleti i tada. 
A da l’ ćeš i ti sanjati o bivšem, 
Nećeš ti to priznati nikada.