Jednom kad se ugasi i poslednji mi dah...
I u datom trenu kad sveća dogori.
Kad postanem nebeski pepeo i prah,
Moje utočište smiraja biće tvoji snovi.

Ljubi me večernjim molitvama svojim,
da zatreperim u plamenu manastirskih sveća.
Da budem iskra života, u očima tvojim.
Tvoja ljubav da mi bude od večnosti veća.

Biću tvoja zvezda na oltaru noći,
Na toj večnoj stazi za tebe moliću. 
Kad god me poželiš u snove ću ti doći,
I s one strane večnosti, tebe voleću.