Ovde majko hladni, snegovi padaju,
A srce me vuče svakim danom više.
Tamo gde se najlepša jutra rađaju,
Tamo gde se sreća zlatnim slovima piše.

Još me stara želja u snovima vraća,
Tamo gde žitna polja na detinjstvo mirišu,
Gde se zdrava voda, pije, a ne plaća,
Tamo gde i vinogradi, lepotom odišu.

Preko horizonta, preko sinjeg mora,
Duša traži parče neba koje poznaje,
Zalud sva lepota pozlaćenih dvora,
Kad čežnja u grudima još ne prestaje.

Eh, da su mi majko, krila Kondorova,
Da ispunim srcu tu želju najbolniju,
Da ovog trena poletim do moga Borova,
Da zagrlim i tebe i moju Slavoniju.

Da ugledam ravnicu zavičaja svoga,
Da osetim miris hleba iz naše stare peći,
I da osetim majko, toplinu doma moga,
Tek onda bih mogla, pričati o sreći.

Mislila sam - biću ovde gospođa i dama,
A ja ti majko postala prosijak u duši.
Još uvek me suza truje uspomenama,
A sećanje staro, sve više me ruši.

Vratiću se jednom u starom kaputu,
Kroz Slavoniju moju do zavičaja svog,
Da s Dunavom provedem tu zadnju minutu,
Pa kad odem, da odem srca smirenog.