Dok me senka mami u večernje snove,
Ja još stojim na pragu prohujale sreće.
Čežnja kao pauk mrežu je rasplela.
Nikad suza ovaj bol isplakati neće.

Još osećam srce kao gladnu pticu,
Koja neprestano leti za poljupcima tvojim.
Odavno je zaleđen osmeh na mom licu,
Posle tebe dane više i ne brojim.

A da nahranim dušu poljupcima tvojim,
Znam da bi se tuga, k'o sneg istopila,
Il’ da zadremaš k'o nekad, na grudima mojim,
Čini mi se, da bi se, opet rodila.

U tišini noći dok zvezde se gase,
Još uporno te tražim tamo gde te nema. 
Srce si mi odneo i vezao ga za se,
A ja ovde umirem od silnih uspomena.