Mada me još lome vetrovi i kiše,
I kao avet lutam sećanjima starim,
Razmišljam o tebi, sve više i više,
A želja mi ne da da te zaboravim.

I ne znaš koliko te još u meni ima,
U svakoj mojoj noći, u svakom mom danu.
Bio si mi svaki otkucaj u grudima,
A sad samo bol, što kida staru ranu.

Sad već kao stari poznati neznanci,
Šetamo se gradom kao senke dve.
A još me za tobom vežu stari lanci.
Samo kad bi znao koliko boliš me.

Tamo gde smo gradili kule od zlata,
Ni iskra nam nade nije ostala,
Već odavno prošlost kuca na ta vrata,
Al’ želja za tobom nije prestala.

A ti i ne znaš, koliko srce pati,
Da nema noći da te u snu ne zove.
Ja i dalje čekam da te želja vrati,
Al' ti već gradiš neke, nove mostove.