Eh, da l’ ima neko usamljen k'o ja,
Da ga isto ovako noći zabole,
Da sedi za stolom, a da nije tu,
Dok mu misli lutaju, tamo gde ne vole.

Eh, da l’ ima neko usamljen k'o ja,
Pa da dve samoće u jednu spojimo.
Lakše je, kako ne, kada čovek zna,
Da to malo života s nekim delimo.

Hej, ako si negde sama k’o i ja,
Možda nas sudbina jednom i spoji,
Pa da dve tišine bez mnogo pitanja,
I postanu nešto, što stvarno postoji.

Nek’ se naše rane tiho prepoznaju,
Ako ništa drugo – bar da nismo sami,
Nek’ se duše same, jedna drugoj daju,
U ovom svetu punom praznih priča i tami.