Nekad smo žurili, ne gledajući jedni druge.
A onda u jednom trenu- čitav svet je stao.
Bez ikakvog upozorenja da se pripremimo,
Život nam je u neku nepoznatu tamu pao.

Kao da je neko pritisnuo pauzu života,
Tišina je postala glasnija od bilo koje buke,
Ulice sablasno prazne… puste….strahota,
A svakim danom bile su nam praznije i ruke.

Nepoznati virus, ulevao nam je strah,
Samoća nam je bila bliža, nego ikada pre,
Jedni od drugih smo počeli sklanjati i dah,
Plašeći se, da nas tuđe ruke ne zagrle.

I nebo je bilo vedro, al’ čemerno i prazno,
Epidemija je prizemljila i te čelične ptice,
Sve oko nas je postalo nedodirljivo, zarazno,
A umesto osmeha, maska nam je krasila lice.

Tada svet smo gledali u crno beloj boji,
I tek po koji golub, na prozor bi nam stao,
Kao da je želeo reći, da život još uvek postoji,
Da bi nam u tom beznađu, bar zrno nade dao.

Ti prizori su bili kao iz neke noćne more,
A ni život nam više nije, na život ličio,
Što je bilo bilo je, ne daj nam Bože gore,
Ali ipak je čovek nešto novo naučio.

Da volimo svoje najmilije i čuvamo ih oko sebe,
Da im često pokažemo koliko nam znače,
Da često nekog zagrliš, a i taj neko tebe,
Jer kasno je da se kajemo kad srce nam zaplače.