U ovom gradu ljudi uvek negde žure.
U daljini čuje se tihi lavež pasa,
A jedan čovek opet sedi pognute figure...
U njemu nema snage, ni reči, ni glasa.

Pitam se, kakva muka to starinu mori,
Da ispod svoda svako veče dušu smiruje,
I kakva je to bol što u njemu gori,
Kad nikoga oko sebe nit' vidi, nit' čuje.

Uljudno sam polako pokraj njega sela,
Da mu skratim muke, pa bar i na tren.
Al' u ruci njegovoj sliku sam videla,
I lik žene u koju je još uvek zaljubljen.

Na slici divan osmeh, nežan, blag i tih,
U njenoj kosi vide se još tragovi leta.
U njegovom pogledu davno slomljen krik,
A svaka bora na licu je tugom razapeta.

Bolno je uzdahnuo - tihim glasom reče: 
" Otišla je onu noć, otišla bez zbogom,
Otad ovde dolazim, čekam svako veče,
Zna da će me naći, tu pod našim svodom." 

"Otišla je tiho, bez reči i bez glasa,
A ja je nisam znao tada zadržati.
Ni dan danas srcu ne nalazim spasa,
A bez nje ga nikada neću ni imati."

Tiho sam ga upitala - gde je ona sada?
Spustio je pogled, ruke zadrhtaše,
Reče: "Tamo, gde noć bez svitanja vlada,"
I ranjene mu suze iz oka popadaše.

Tiha noć se polako već spušta sa visina,
Al' starina još čekanju ne može da odoli.
I dalje je sedeo s tom čežnjom u grudima,
I srcem punim ljubavi što voli i boli.

Krenula sam da ga suze jače ne pogode,
Na rastanku jedva da je došao do daha,
Reče: "Najgore nije kad neko voljen ode,
Najgore je kad ostaneš miran i bez straha."

Ostao je da sedi kraj svojih uspomena,
Čuvajući njenu sliku k’o jedini svoj dom.
Shvatila sam, ljubav ne umire kad nas nema,
Već kad je mi zaboravimo, negde u srcu svom.