Kažu da je teško živeti u samoći,
Al’ mnogo je teže u dvoje biti sam.
Pogotovo kad srce zacvili u noci,
Imaš nekog, a pitaš se kome pripadam?

Kad se telo telu ne raduje više
I kad dodir dodiru stranac postane,
Kako srce može radosno da diše,
Kad i to zadnje zrno nade nestane?

Kad ti bolna sećanja suze okupiraju
I kad osetiš od tuge da pucaju ti grudi,
Znaš da besplodne nade želje ne rađaju,
I šta život bez ljubavi može da ponudi.

A kad jednom u sebi izgubiš i sebe,
Kad u mislima želje putem čežnje krenu,
Pitaš se da l’ taj neko zaslužuje tebe,
Bilo kao prijatelja, druga ili ženu?

Kad razgolićene suze polete bez stida,
Tražiš način kako da preboliš te sate,
I taj nevidljivi bol što telo lomi, kida,
A znaš da neće uspeti ljubav da ti vrate.

U toj vatrenoj igri požude i strasti,
Kad u grudima želje ko ognjevi planu,
Šta znači trenutak poštenja i časti
Ako srce nosiš kao živu ranu?

A kad toleranciju na minimum svedeš,
I kad skupiš na gomilu sva praštanja svoja,
Kad konačno sebe na prag istine dovedeš,
Šta drugo možeš reći: već zbogom, tugo moja!