Uz taj  škrti odsjaj kandila i sveće,
jedna usamljena starica za sina se moli.
Ni suza nema snage u oku da se kreće,
al’ nada je gura da vremenu odoli.

Tu čemernu tišinu i tu pustoš njenu,
još jedino remete, tihi otkucaji sata.
Jedva nosi na sebi tu starost istrošenu,
već godinama pogled, ne skida sa vrata.

A majka, ko majka, nadu još ne gubi -
i danas brižno čuva sve njegove stvari.
Još ga vidi kao dete, slike mazi, ljubi,
kad god prođe, pomiluje njegov kaput stari.

Ni hladna studen zima sprečila je nije,
svaki dan je na toj klupi ona sedeć’ znala. 
Na grudima milovati sliku svog jedinca,
i sve prolaznike redom bi za njega upitala.

“O, dobri ljudi pogledajte, sliku moga sina! 
Ako ga negde vidite da mu ovo date.
Ima tu par čarapa, a dugačka je zima -
i kažite mu da se čuva, ako Boga znate.” 

Vratila se prozebla, dugo sedeći kraj peći,
zamišljena ne znajući da vatre više nema.
Gleda sliku, ljubi je, s njom na jastuk će i leći - 
al novi par čarapa, već za sutra priprema.

A sad samo tihi vetar avlijom se kreće.
Škripi stara kapija, ko da želi nešto reći.
Mučenica znala je da ga dočekati neće,
al’ do zadnjeg nije htela nade se odreći.