Često sanjam pticu kako nebom leti,
al' to nije ptica - to uvek budem ja.
U snu krećem majci, buket suza poneti,
al' studen tuđeg neba mi krila savija.

Eh, da sam u kolibi, ali svoj na svome,
grejala bih dušu uz mali plamen sveće.
A ja srce razapela ispod tuđeg sunca,
koje me, majko, nikada ogrejati neće.

U košmaru snova ja te, majko čujem,
Svaka tvoja reč mi na srcu odzvanja.
I svaki put kad poletim da te obradujem,
Neka čudna sila mi puteve zaklanja.

Silne želje u meni srcu polet daše,
Poleteh majko tebi u pticu obučena,
Al’ crne mi kiše, ljute grome zvaše,
i opet ja u oblacima ostadoh izgubljena.

Ti mi daješ snagu pred naletom oluje,
zbog tebe srce nikada neće posustati.
Da znaš, majko, kako tuđe nebo srce truje -
al' ni u snu ne mogu se s tobom ispričati.

I nikad san ne mogu do kraja odsanjati.
I kad sanjam - uvek neka borba i strahota.
Pitam se, da l' će ikad taj košmar u snu stati,
Il' ću plaćat cenu kajanja, do kraja života?