Zvuk pobožnih zvona, čujem u daljini. 
Umorna se čeljad na počinak sprema. 
I Mesec tiho brodi u svojoj tišini. 
Samo moje srce, noćas mira nema. 

U blistavoj senci starih jablanova,
Tu nadomak sela gde Dunav tiho teče, 
Ostala mi duša k'o ptica zarobljena.
Tu me moje misli vuku svako veče.

I uvek jasno vidim detinjstvo na dlanu.
Našu staru kajsiju još u punom cvatu.
Ispod njenih grana pticu uplakanu, 
Koja želi da se vrati izgubljenom jatu. 

I šta mi sada vrede ti skupi đerdani, 
Kad se iza osmeha sva istina krije.
Kad me želje vuku kao konji vrani,
Tamo gde me nema, tamo gde me nije.