Dok Dunavom čudno vetar huji,
Stari alas i dalje ribari,
I po čamcu sitna kiša bruji,
Al' ni za to starina ne mari.

Iz noćne mu se tmine vila javi,
I ljutito mu ciknu na sav glas:
- Noćas stari ribu zanemari,
Il’ ti neću ja pružiti spas!

Gleda stari nigde nikog nema.
Sred Dunava vidi samo vir.
Opet mrežu on polako sprema,
I u svojoj glavi pravi zbir:

Biće ribe, al’ biće i para,
Isplatiće se bome ova noć.
Tvrdoglava, seda glava stara,
I ne misli da treba kući poć.

Starim veslom vešto talas seče,
Zaneo se pa ne ču vilin glas.
Sad već kiša ko iz kabla teče,
Al’ trgnuo se baš u zadnji čas.

Prikaže se njemu mlada vila
I njega je, u čudu zatekla.
Ljute reči mu je govorila,
Od besa mu svu mrežu isekla.

Pita vila; "Ko vas obmanjuje,
Da se ljudi Dunava ne boje?
Ko legendu staru demantuje,
Da dunavske vile ne postoje?"

- Misliš da si od prirode jači?
E, matora stara luda glavo.
Tebi kao da život ne znači,
Kada srljaš u nevolju pravo.

Kune vila staroga alasa,
Kletva joj je kao kamen tvrda.
Promenila vreme istog časa
Oluja snažna banu niotkuda.

Sad i Dunav likuje u piru,
Talasima obale razbija.
Zalud stare ruke se opiru,
Miris smrti iz vode izbija.

Stari alas milostinju ište;
Nemoj vilo lepote ti tvoje?
Sitna deca u kući mi pište...
Šta će oni bez zaštite moje?

Svu ću ribu u Dunav da vratim,
Al’ mi spasi ovaj život goli.
Da se svojoj čeljadi ja vratim.
Stari alas, preklinje i moli.

Ljuta vila i ne misli stati,
Svoje bujne kose je rasplela.
Od namere neće odustati,
Ščepala ga i na dno odvela.

Dole na dnu u kristalnom dvorcu,
Tu gde žive te dunavske vile
Podariše mesto ribolovcu,
Al' ipak su milostive bile.

Šapnu vila starome alasu,
- Vratiću te Dunavu na grudi,
Al’ ćeš sutra u datome času,
Reć’ istinu, neka znaju ljudi.

Da nije Dunav milosrdna reka,
Jeste moćan, al treba da se boje.
Prividno je dobar iz daleka,
U talasima krije ćudi svoje.

Da i Dunav ima svoje vile,
U staklenom dvorcu  na dnu stanuju,
I da nisu baš uvek  milostive,
A to ljudi moraju da čuju.