Kad te silna želja u zanos povede,
A suza bola kradom iz oka ti kane.
Kad te svaki korak u prazno odvede,
Ima li tu nade za neke bolje dane?

Kad lažna krila nosiš, ko ukras na sebi,
A danonoćno padaš i toneš na dno.
Trudiš se da niko ne primeti po tebi,
I pitaš se, zar je stvarno tako suđeno.

Kad često odglumiš da smeješ se od sreće,
Dok album života suza prelistava.
Da ono što je izgorelo, više planut neće.
Da li može srce, spokojno da spava?

Kad ćutanje prestane da traži nežne reči,
A ti još čekaš nadu, mada znaš da mre.
Ma nema tog leka, da srce izleči,
K’o kad bi ga izlečile, samo reči dve.