Da l' je stvarno moguće da u celom svetu,
baš u isto vreme ista bolest hara?
Da nam život gase kao cigaretu,
da postajemo plen, bolesnih lešinara.

Ko to sebi uopšte i daje za pravo,
da nam ovo malo duše satire u mrak?
Dok demonske aveti vire iz potaje,
mnogi već su platili skupo svoj danak.

Zar treba da nam demon sudbinu kroji?
Da nam on određuje kada cemo mret'?
Ma ko je taj, što se ni Boga ne boji?
I ko to ima pravo da ruši ovaj svet?

U ovoj novoj vladavini hipohondrije,
nova je normalnost da nas stalno plaše,
Da nam se trula maska na lice nabije,
i da lakše kontrolišu ponašanje naše.

A mi kao čopor bez svoga pastira,
pokorno slušamo sve sto nam se kaže.
To vladarima iz senke i te kako imponira,
Jer upravo to, od nas i traže.

Ja ne ljubim toliko, al' grlim i dalje,
Jer bliskost je važna za razvoj čoveka.
Pa ako je to zločin, odmah nek me hapse.
Ali neće ni njihova goreti do veka!

PROBUDI SE BOŽE! Tako ti Hrista!
I usliši naše molitve glas.
Spasi nas od demona, od tog antihrista,
Jer još jedino u tebi, mi vidimo spas.