Od praha sam postala, u prah ću da se vratim.
I jednom kad pređem u taj drugi svet,
Biću svetlost tvoja u san da ti svratim,
Niko mene od tebe ne može oduzet.

A kad noć zašušti ko tanana svila,
Put nebeske svetlosti na jastuk ću ti doć.
Ko anđeo čuvar raširenih krila,
Da ti čuvam snove sve dok traje noć.

Ta Božija svetlost  što nikad ne jenjava,
Između naših svetova, večno će da traje.
Kad umornu ti dušu tihi san uspava,
I ja ću ti doći, čim zvezde zasjaje.

A kad trube anđeoske snenu noć najave,
U barci snova našu ćemo pesmu zapevati.
Ne daj suzi da ispliva na ostrvo jave,
Jer svaka tvoja suza će, i meni bol zadati,

Svilen’ miris doneću ti sa rajskih dolina,
Da okitim te puste odaje tvog sna.
Zasviraće na stotinu nebeskih mandolina,
Kad poljubim ta dva moja oka dražesna.

A kad zora i prekine mile snove tvoje,
Tad me grli u mislima dok vetrovi dišu,
A ja sačekaću da se opet san i java spoje,
Da dođem da ti opet snovi,  na ljubav zamirišu.