Mislio sam da su žene,
Anđeli što zemljom hode.
Lepe kao vile snene,
Suze izvor rajske vode.

Mislio sam ta lepota,
Tog božanskog ženskog bića,
Da je ukras od života,
I najlepša neka priča.

Sve dok tebe nisam sreo
U zabludi ja sam bio,
Čim sam tebe zavoleo,
Miran san sam izgubio.

Sve dok tebe nisam sreo,
Bio sam ko ptica s juga,
Al' čim sam te zavoleo,
Shvatio sam šta je tuga.

Sva ta beskrajna lepota,
Što se u toj ženi  krije,
Koštaće me mog života,
Ali srcu žao nije.

Ma neka mi srce strada,
Nek' ga tvoja ljubav bije,
Jer sve dok tebi još pripada,
Ni za jedan bol mi žao nije.