Još pamtim stare uspomene, mirise i ljude,
I svaku sitnicu iz zavičaja svog.
I često se pitam kad neko slavlje bude,
Da l’ se neko nekad seti i imena mog.

A ako me nekad put nazad nanese,
Da l’ će neko uopšte znati ko sam bila,
Il’ ću ostati još jedno ime bez adrese,
Koje je tuđina zauvek sakrila.

Tamo me nema, a ovde ne pripadam,
U svakom sam koraku nekako izgubljena,
Al’ ne dam životu, da se sladi dok padam,
Jer još mi snagu daje svaka uspomena.

Na slikama nasmejana, misle da sam jaka,
Mnogi kažu: “Uspela si”, eh, bar da je tako.
Al’ moja duša heroina, poput čarobnjaka,
Vešto čežnju sakrije, da ne vidi je svako.

I ne znam više gde mi počinje tišina,
A gde se završava ono, što sam bila pre,
Jer čovek bez korena, postaje praznina,
Iz tuđe zemlje ni cveće ne miriše.

Još u meni tinja ono staro svetlo,
Što ni oluje nisu mogle da ga ugase.
Jer zavičaj nije mesto - to je nešto sveto,
Što te prati i kad život izgubi kompase.

A možda se nikad i ne vratim do kraja,
I ostaću razapeta između juče i sad,
Al’ znam - gde god da me sudbina odgaja,
U meni će zauvek živeti moj grad.