Sedeo sam na klupi u parku. 
Grudi moje ko kamena stena. 
Baš sam bio u teškom bedaku, 
Što od ljudi, što od uspomena. 

A ona kao vila tu noć se pojavila, 
I svu moju tugu u sreću pretočila.
Vilo moja, vilo, sunce moje milo!
Gde te ovo vreme, sve do sada krilo?

Sve do tada ja nisam verovao,
Da tuga može nestati u trenu, 
Ni san da bi na javu isplivao,
Dok nisam sreo tu predivnu ženu.